недеља, 21. август 2011.

Ne može se pita od svačega praviti

Читајући коментаре на вести о кошаркашкој репрезентацији последњих неколико недеља, приметан је један тренд. Ко год је после или за време Адеко купа чак и добронамерно желео да укаже на недостатке нашег тима, или макар на очигледне лимитираности неког играча, моментално је био испрозиван и означен као кретен, који се усудио да паметује и критикује једну тренерску величину попут Ивковића. Исти тренд се наставио и на купу у Турској, где смо показали да не можемо да се носимо са Немачком, која је била без два кључна играча. Али је зато играла, онако како нама не одговара, брзо.
Турнир у Лондону је показао све недостатке овог тима. Да се разумемо нешто, ми и да смо изгубили све припремне утакмице, то не би морало да значи ишта, да смо само играли добро једну четвртину, где бисмо показали да доминирамо над противником. Али зна се како би та четвртина морала да се игра. За апсолутну доминацију у кошарци, ви морате прво физички да доминирате на свим позицијама, укупно гледано. Затим морате да имате квалитетније играче на плеју, крилу и центру. На позицијама 1, 2 и 3, морате да имате играче који представљају троструку претњу и који су у стању да пробију, асистирају или шутну у сваком тренутку. Ми, на жалост највећи део тога немамо. 
Физички смо инфериорни од већине тимова, ко год је тренирао зна да приче о напорним припремама и да ће после да буде боље не пију никакву воду, из једног простог разлога, јер ако сада не могу да скоче, како ће да скоче за недељу дана, када буду имали 5 мечева дан за дан само у првој фази?!? Не само то, не може неко после припрема од месец дана да поправи одраз за 10цм, или да постане 10%јачи или бржи. Једноставно за појединце је познато да немају никакве физичке предиспозиције. 
- Теодосић је један од најспоријих плејева, висок је 196, он једноставно не може да се креће брзо и никада не пробија ка кошу. Иако поседује завидну технику, чак и када прође играча, због недостатка брзине и експлозивности, чувар увек има шансе да се врати.
- Савановић је физички доста слаб. Поново изванредна техника, али спорост и физичка слабост.
- Крстић је центар који никада није господарио рекетом. Утакмица против Аустралије је најбоље показала, колико ће нам скок, било офанзивни, било дефанзивни правити проблема, поготово када играмо против екипе која је скочна и брза. Ми нисмо имали одговор на Алекса Марића. Дакле чим противник има јаког центра, ми губимо битку у рекету. 
- Цетарска линија Перовић Марјановић је спора, неспретна, чини ми се да код њих одраз не постоји. Искрено за то нису криви, јер су од малих ногу вероватно учени да само подигну руке и да стану у рекет.
- Милан Мачван - шта рећи о овом момку. Са 18 година је побрао ловорике, иако сумњам да је имао 18 година тада, дечку су изгубљена сва документа о рођењу у току ратова у СФРЈ, апсолутно сам уверен да је он попут Иљасове прошверцован у млађе категорије да бисмо се окитили неком медаљом. Колико пре три године био физички доминантан код јуниора, толико је сада физички инфериоран. Са 203цм исувише је низак за позицију крилног центра, или центра. А са 117кг и очајном моториком је исувише спор за крило. Очајан технички, чим крене да спушта лопту, постоји опасност да је изгуби, несигуран при предаји лопте... свему овоме треба додати и очајан одраз, тј. непостојање истог. Једном речју играч испод просека, чије присуство у тиму противник увек експлоатише, само гледајте колико кошева је дато преко њега, или колико лопти је ухваћено поред њега. Или га гледајте у нашем нападу, где изгледа ко слон у стаклари. Понављам дечко нема 220цм па да се каже да је бангав због висине, не он је само 3цм вишши од Тепића, који изгледа као балерина поред њега.
- Остатак тима који стоји боље са физикалијама, има очајну технику. Код играча попут Паунића и Марковића не постоји шут, асистенција, улаз. А то су 3 основне ствари у нападу, противник не зна шта ћете да урадите од те 3 ствари, тако да сте увек у преднсоти. Другим речима, њима свако може да поклони мање пажње и да се концентрише на чување битнијих играча, пошто су предвидљиви. 
- Бјелица никада није ни био за напад, врхунац каријере у поенима је постигао на прослом такмичењу са репрезентацијом, где му је ушло скоро све што је шутно. 
- Кешељ се тренутно налази у очајној форми, веома ми је жао због овог дечка, јер има одлличне, можда и најбоље физичке предиспозиције у целом тиму.
- Трипковић је вероватно у најгорој форми од свих играча, ако се узме у обзир потенцијал/тренутна форма, не прође један меч да Ивковић не виче на њега. Само да додам да нисам љубитељ Трипковића, али поред очајне селекције овог тима, он се намеће као један од ретких комплетнијих играча. Остала ми је упечатљива слика откидања табле када је промашио цео обруч после шута из блока. То је срамотно за рекреативца, не за професионалног кошаркаша.
- Тепић је поред свог пљувања, показао да представљ опасност за противника и то највећу поред ударне тројке Саван-Тео-Крстић. Управо зато што може да шутира, може да асистира или да пробије ка кошу и што је најважније то ради! То што не поентира увек, није разлог за критику, јер ако сте у петорци са Марковићем и Паунићем, тачно се зна да њих двојица ништа неће урадити, чак и ако су сами неће уследити прецизан шут, центар неће добити асистенцију од њих готово сигурно... Противник се тада концентрише на остале играче. А свакако је боље да Тепић шутне са чисте позиције, или покуша улаз, него да Мачван изводи своје пируете са једне ноге преко руке човека, који је за 5цм виши од њега и има већи одраз. 

Сада о одбрани. Играч који је бржи, скочнији или јачи не може да се чува, крај јебене приче. То што викенд селекторима то није јасно, то није проблем, те будале се никада неће ни питати. Али што изгледа ни Ивковићу то није јасно то је већ проблем. Ово првенство се разликује од прошлих јер не само да им више тимова, већ постоји много више играча, који играју у НБА и то не играча типа Сале Ђорђевић, или Владе Дивац, које нису красиле физичке предиспозције, већ напротив играча који су и за НБА стандарде порпиличне животиње. Читави тимови су напаковани таквим појединцима, против тих тимова једноставно не може да се игра одбрана, јер играју НБА кошарку, дакле  трчи-шутирај... ту нема акције, јер барем 3 играча у појединим тимовима сваком моменту могу да направе простор сами себи. Тако ради Паркер, тако ради Туриаф, тако ради Новицки, тако ради гомила других! Може ли неко да ми каже ко је зауставио Бо Мекејлеба када је играо у Партизану!!?!? Наравно нико, једноставно, играча који је брз и скочан, поготово ако је то у већој мери и ако уме добро да барата лоптом нико не може да заустави! Показало се да ми одбрану не можемо да играмо против Велике Британије, којој нису играла 3 НБА играча против нас, где би та разлика у физичком била још више на њиховој страни. Не само против њих, ми смо показали да нисмо у стању да играмо одбрану против Аустралије која чак и није толико физички доминантна, сем у скоку. Али то је због очигледне лимитираности Мачвана и Савановића, а поготову свих наших центара у том аспекту! (Крстић има један од најмањих индекса за скок од свих НБА центара). 
Поред одбране, коју очигледно не можемо да играмо против бржих, скочнијих и јачих тимова, ми немамо НАПАД.
Наше најубојитије оруже је трио Савановић, Теодосић, Крстић. Њих тројица не могу сваку утакмицу да дају 45 понеа зајендо, то треба свакоме да буде јасно. Тепић је ту једини који се показао да може да им припомаже на некој редовној бази. Остали или су трајно оперисани од напада, попут Марковић-Паунић, или су оперисани од кошарке, попут Мачван, или никада нису ни били за напад -Бјелица, или су у очајној форми Трипковић, Кешељ...
Од ударне тројке, имамо Теодосића, који је темпирана бомба, јер је играч, коме лако прегори лицна и онда креће да силује и шутира исиљене и нерезонске шутеве. При свему томе Ивковић мора да га држи на паркету, јер уместо њега може да стави само Марковића, који је гора алтернатива и од разулареног Теодосића. Тада цео тим мора да трпи такву игру Теодосића, док коначно не погоди. Треба само напоменути да Теодосић скоро никада не пробија у рекет на полагање, дакле из леше шутерске вечери он може да изађе само шутем, не и лаким поенима. Саваноић и Крстић ће се на првенству сусрести са неколико директних противника, који су физички значајно супперирнији и сулудо је очекивати да ће у тим утакмицама моћи да помогну тиму својим поенима у тој мери.  

Када се ово све узме у обзир, човек се запита да ли је ово најбоље што ми имамо. Да ли је нама Марковић други најбољи плеј, да ли је могуће да немамо једног плеја који је бољи у шуту, бољи у улазу или асистенцији од њега!!?!?!? Зар на двојци немамо бољег играча од Паунића!!? Па није ово рукомет или амерички фудбал па да имамо једну офанзивну и једну дефанзивну петорку. 
На плеју смо имали Недовића, који има одличан улаз, брз је... свакако боље решење од Марковића, а када нам треба стабилност, ту је Рашић. 
Ми смо се поред очајног напада, који је евидентно очајан већ дуже време, одрекли Игора Ракочевића. Они који крену да серу о тимској атмосфери, требало би да знају да није Ракочевић блејао по кафићима и клубовима, за време турнира, већ Јарић и компанија. То што се он потукао са шмекером у плејбојом Јарићем, то је чак и похвално. Ракочевић је ДОКТОР, али доктор з а напад у поређењу са свим играчима ове репрезентације. Што се прича око сиљења и себичности тиче, само погледајте Теодосића када му не иде, а то је сада сваки други меч. Ракочевић нема такве епизоде.
Дарко Миличић је други играч који је морао бити позван. Барем да се покуша са њим. Бели центар са најбољим физичким предиспозицијама. Дечко би затворио рекет, имали бисмо 35% бољи скок са њим, ако не и више. Оне ситуације када Перовић или марјановић приме лопту под кошем па им противнички плеј засмета да поентирају, Миличић решава рагртањем противника и куцањем. 
Овоме треба само придодати да је Ракочевић најбоњи стрлац Евро Лиге за прошлу годину, а да је Миличић имао бољу сезону од Крстића, са којим би чинио најбољи центарски тандем на ЕП. Али, Ивковић се одлучио за тимску атмосферу и дружење, па ћемо видети, колико ће иста потрајати када крену да губе.

среда, 10. август 2011.

Adecco сup EX YU - summa summarum

    Сигурном игром Репрезентација Србије је уз пола снаге декласирала све ривале на овогодишњем Адеко купу, демонстрирајући апсолутну супериорност над свим тимовима из некадашње СФРЈ!Српски тим предвођен капитеном Крстићем, луцидним Теодосићем и фантастичним Савановићем је очитао кошаркашку лекцију својим ривалима, а тактика професора Душана Ивковића и даље остаје нерешива енигма за све кошаркашке стручњаке, како са балкансих, тако и светских простора. Још једном смо уживали у фантастичним потезима Милоша Теодосића, кошаркашког апостола, који овој игри даје нову димензију, још једном је Душко Савановић, тај кошаркашки магелан показао невероватну лепршавост и просто је невероватно како игра под обручима изгледа лака, када гледате мајстора... и још једном су наши момци показали зашто је ово земља кошарке...
     Ако желите да читате оваквa срања, боље је да овде станете. Овај блог се неће бавити само добрим аспектима наше игре, нити писању хвалоспева о Теодосићу, Ивковићу или другима... већ ми је циљ да поред врлина истакнем и мане овог тима и појединаца, јер тренутна еуфорија која почиње да влада пред ЕП, нема баш јако упориште у игри, коју су репрезентативци Србије приказали.
    "Адеко куп" је показао, оно што је било јасно и пре њега, носиоци игре су три играча: Теодосић, Савановић, Крстић. Већини је то, уз освајање овог "престижног" трофеја, довољно да крене да нас кити медаљом и сада само треба видети да ли ће то бити злато, сребро или бронза. Међутим, ретко ко је приметио да ми сем ова три играча и још тројице-четвориц еиграча  у потенцијалу (овде укључујем Бјелицу и Величковића, иако веома сумњам у њихову форму) немамо појединце који могу да се супротставе ни просечним европским тимовима, какви су учествовали на овом купу. Ово се показало у утакмици са Македонијом, која је била веома тешка и до самог краја поприлично неизвесна, 3 минута пред крај водили смо са само 5 поена преднсоти. Преднсот, коју смо стеклу и првој четвртини, кренули смо да губимо чим су Крстић, Теодосић и Савановић били замењени. Иста бољка се јавила и на крају сусрета са БиХ, петорка: Марковић, Трипковић, Паунић, Мачван, Марјановић демонстрирала је да није у стању да игра кош за кош са осредњом противником, каква је босанска репрезентација. Прве три четвртине сусрета са Хрватском су показале шта можемо да очекујемо у случају да Теодосић има лоше вече, једноставно Ивковић нема играча, кога може да уведе уместо Теа, када овај крене да игра нерезонски, што би могло да нас веома лимитира у сусретима са јачим репрезентацијама, током ЕП.

Теодосић: На плеју са Теодосићем имамо веома луцидног играча, ако има своје вече практично га је немогуће зауставити. У таквим тренутцима стварно изгледа фантастично и лакоћа којом претумбава одбрану и дели асистенције подиже и читав тим, чинећи и остале за класу бољим играчима. Али иста та непредвидивост и луцидност, која збуњује противника, често уме да збуни и наше играче, јер једноставно нису у стању да испрате Теодосићеве замисли, пошто појединцима недостаје поприлично коориднације. Такође, ако му не иде, наш тим има велики проблем, јер поред тога што губи организатора игре, добија и један деструктивни елемент, а то су Теови нерезонски шутеви, најчешће тројке у трку из блока, или преко руке и то у најмање потребним тренутцима. Теодосић једноставно нема кочницу када му крене лоше, јер ретко иде на продор, којим би могао да се после 2-3 промашаја, лаким пеонтирањем врати у прави колосек. За све оне који су заљубљени у Теодосића, попут Шаренца, само бих скренуо пажњу на Ивковићеве реакције после Теодосићевог рафала нерезонских шутева и потеза. У таквим моментима екипа и селектор, морају да трпе Теодосића, јер је Ивковићу алтернатива за Теодосића Марковић.
      Стефан Марковић: један од играча, који по мом мишљењу нема квалитета за репрезентацију, не само за репрезентацију, него за кошарку опште, веома лимитиран у нападу, очајан шут, како технички, тако и по питању храбрости да га упути. Лоша игра 1 на 1, лош преглед игре, безидејност, која се видела у неколико продора. Марковић обожава да се залети у противнички рекет, наскочи и уради финту шута, после које не зна шта ће са лоптом, онда најчешће уследи повратна и цео напад креће да се гради из почетка, наравно без њега. Већина људи га истиче као одбрамбеног играча, али то на овом турниру није показао, ако је плеј, кога чува, бржи од њега и ако воли игру 1 на 1, Марковић ће испадати редовно, што је демонстрирано у утамици са Хрватима. Било би га интересантно гледаи против Македонаца да је играо Мекејлеб.
     Рашић: доста добар шутер и за два и три поена, пристојан улаз. Одлична кретња и у нападу и у одбрани. Веома добро избегава блокове, код праћења противничког играча.  На самом терену је доста неприметан и не скреће пажњу на себе силовањима и нерезонским потезима, што може да буде плус, јер често такви играчи измичу противничким тренерима и играчима и неприметно дају по 10+ поена, преламајући мечеве. Такође одличан извођач бацања. За мене веома пријатно изненађење и свакако много боље решење од Марковића.
     Паунић: Паунићева одлична одбрана је тотално бачена у други план његовом тоталном неупотребњибошћу у нападу. Веома лош шут за 2 и 3 поена, поред кога и Марковићев изгледа као неко ко има пристојан шут. Лош продор, лоша игра 1 на 1... Искључиво погодан за дефанзиву. Да постоје летеће измене у кошарци, као у рукомету, верујем да би га много више ценио, јер бих тада можда и видео разлог зашто игра у националном тиму.

     Кешељ: није добио пуно времена, али нити се показао, нити је разочарао. Одличне физичке предиспозиције му омогућавају доста тога. Надам се да ћемо га гледати више на следећем припремном турниру, као и Бјелицу. Од њих двојице очекујем доста тога, јер имају потенцијал.

     Милосављевић: играо мало и мало показао.

    Трипковић: веома лоша игра вечито перспективне наде српске кошарке. Играч, који је орјентисан ка нападу, а који на овом турниру није приказао у нападу нипта, сем очајног шута. Иако не може да се ставља у исту раван са Марковићем и Паунићем по шуту, јер су ова довјица катергорија за себе, Трипковић је имао на овом турниру неколико промашаја, којих би се постидели и они. Неколико лопти које су једва пипнуле обруч, неколико откидања пола метра поред обруча... Гледајући га помислио сам: "Јеботе, ово могу и ја, а нисам позван!" Генерално лош шут, лоше показана игра, мало залагања и заинтересованости, Трипковићев наступ је био толико лош и на тренутке толико иритантан, да је Ивковић на крају полудео почетком четвте четвртине са хрватима и извео га уз бујицу псовки!
     Тепић: Српска јавност је подељена по питању овог момка, али ово су чињенице. Прву утакмицу је одиграо веома добро и један је од најзаслужнијих за победу над Македонијом. Против БиХ је играо лошије, али не и тргично. Прве 3 четвртине са Хрватима је претио да угрози Теодосића по питању силовања и један је од најзаслужнијих за минус нашег тима у тим тренутцима, али треба му одати признање за последњз четвртину, где је са 7 везаних поена сам сустигао Хрвате и може се назвати јунаком меча уз Савановића. Тепић је играч који нам свакако треба на ЕП и то нам треба у најбољем издању, јер је једини ко за сада уз Теа, Крстића и Савановића игра запаженију улогу.
    Мачван: веома недефинисан играч, који не заслужује место у репрезентацији, преспор за крило, пренизак за крилног центра. Висина само 206 цм, уз тежину од 120кг га веома лимитира за модерну кошарку. Спор, на тренутке  веома неспретан са лоптом, лош шутер, Мачван је једно од најгорих решења за завршавање напада. У одбрани, играчи које чува су обично или бржи, ако изађе на крило, или виши и јачи, ако чува крилног центра, или центра, тако да лако пентирају. Веома је несигуран у предаји лопте, што је показао неколико пута у утакмици против Хрвата.

     Коста Перовић: спор и бангав, али неки напредак се види у односу на прошле године.
     Марјановић: спорији и бангавији. Да би овај колос погледао шта се догађа око њега, он се окреће око своје осе, неко од тренера би требало да му каже да може само да окрене главу.

     Крстић: капитен је наш једини ценар на кога можемо да рачунамо да ће на свакој утакмици да има запаженији учинак. Главне мане су му што је, на жалост, не претерано добар у одбрани, при томе воли да дави у нападу. Кад кажем дави, мислим на оно што већина наших центара воли, а то је да финтира око пивот ноге после примања лопте, макар се поред њих у том моменту налазило крило, или плеј, уместо завршавања такве акције на најлакши могући начин- куцањем. На жалост, нико од тренутних центара не зна то да уради и у сваки поен улази превише млако и са страхом. Ценат, који је по физичким карактеристикама далеко испред ових, а то је Миличић, зна то да уради, али због тренутнох правног спора са подстанарима у глави неће бити у прилици да помогне нашој репрезентацији. Плашим се да Крсић не може сам да игра против јачих европских центара, а није да их нема. Недолазак Раковића и Радуљице ће се осетити, као и непозивање Миличића.

Савановић: легенда, уз Теодосића наш најбољи итрач. можда и бољи од Теа, у све три утакмице је пружио подједнако одличне партије. Док је играо за Севиљу и Валенсију сећам се да је имао барем десетак улаза, када је могао да закуца, али то није радио. Због тога ми се нарочито допало када је 2 пута закуцао против Хрвата, јер су та куцања дала снагу другим играчима. Једноставно дечко корости главу, а то је данас ретко, више је него одличан играч, зна да покаже зубе противнику када то треба, зна да види када неко не може да га сачува и чим то провали то ће максимално користити. Добар техника, добар шутер... Да имамо још једног таквог, где би нам крај био!

То би било то за сада, када завршимо још један припремни турнир следи следећи утисак!

понедељак, 08. август 2011.

Кошаркшка репрезентација Србије улази у последњу фазу припрема пред ЕП, фудбалску репрезентацију дели само неколико дана од меча са Русијом, ускоро после тога и финиш квалификација за ЕП. На овом блогу моћићете да прочитате неко моје виђење игре наше репрезентације, трудићу се да отпратим што више мечева и будем што је могуће више објективан.